Наредба Санџачкој војсци

Дивизијар сердар Ј. Вукотић

"Командант Санџачке војске, на основу дотадашњих искустава из борбе подручних му јединица, издао је инструкцију трупама, коју као карактеристичну за упознавање тактике црногорске војске дајемо у цјелини:

Наредба

Санџачкој војсци

број 0. 581

Горажде 5 септембра 1914. г

.... Поред свију врлина и лијепих особина трупа подручне ми војске, не могу пропустити а да им не обратим пажњу на неке неумјешности које немају и мјеста и које треба, по сваки начин, да се исправе у интересу даљег напредовања, јер сваким даном наше операције постају теже и судбоносније. Да би се то постигло дајем ове упуте:

1.

Од сада па убудуће наши покрети ће се вршити у непосредној близини противника и сваког часа се може очекивати одлучан бој. Зато је потребито да трупе, било оне у покрету (на маршу) било у биваку, буду што је могуће боље прикупљене, како би могле са својим потпуним саставом дати или примити бој, а не да се растурају, па да извјесни њихови дјелови или појединци могу приспјети на мјесто боја пошто се овај сврши. Да би се то постигло, треба: 1) да колоне за вријеме кретања буду што више прикупљене к челу, а не растегнуте, ради чега треба чело колоне да се креће умјереном брзином, како би сваки могао стизати и 2) да се војници не удаљују од својих јединица и својих мјеста никаквим послом, осим чисто службеним и с знањем својих старјешина. Примијетио сам да команданти на маршевима не дају прописне одморе. Зато наређујем да се они обавезно према правилским прописима дају.

2.

Да би се избјегло свако изненађење са стране противника, треба увијек, како право пред собом, тако и у странама, за ово треба употребљивати, поред чисто извидничких чета и нарочита организована извиђачка одјељења под командом официра, којима стављати у задатак што даље извиђање и што чешће шиљање тачних података о противнику и земљишту. Оваква извиђачка одјељења треба кад се увиди смјењивати другим, но зато што њихова служба треба обавезно да непрекидно, дању и ноћу траје и да се извиђени  једном простор не напушта.

Смјена извидничких одјељења треба да се врши на граници извиђеног простора, а не у логору или биваку.

3.

Будући је војска распоређена на великом простору, тако да на једном крилу распореда може бити боја, а оно друго да о томе не зна, и будући је земљиште врло испресијецано и покривено шумом, треба на сваки начин да трупе одржавају најтешњу везу између себе како по фронту тако и по дубини.

Сваки баталион увијек треба да зна што се дешава код њему сусједних с једне и друге стране, као год и код оних који су напред или иза њега. Ово исто вриједи за бригаде и дивизије. Најбоље средство за ово јесу патроле савезнице, које непрекидно треба да крстаре до сусједних, у разне стране,  јединица да виде што ту ради и одма извјештавају свог команданта.

Да би поједини потчињени команданти могли на вријеме извјешћавати своје претпостављене о свему што се код њих дешава, треба да увијек знаду гдје се они налазе и да имају уз себе увијек довољно ордонанса који знају пут до претпостављеног команданта и њему најближе телефонске станице. Да би пак претпостављени команданти могли на вријеме додавати потчињенима потребите наредбе и упутства, треба такође да имају код себе довољно ордонанса из свију потчињених им јединица, који знају тачно гдје им се јединице односно њихови команданти налазе. Одржавање ове међусобне везе дужност је потчињеног команданта, тј. командир чете је дужан успоставити везу с командантом баталиона, а овај с командантом бригаде, овај с командантом дивизије, а овај с командантом војске. Веза средством ордонанса обавезна је и поред телефонске и телеграфске која може сваки час бити прекинута.

Гдје између појединих команданта има више од једног сахата хода, ту потчињени командант мора без сваке друге наредбе везу с претпостављеним средством летеће поште и овога успостављати, или његов штаб о томе извијестити.

О отварању телефонских и телеграфских станица у границама распореда војске поједине команде ће бити својевремено извјештаване. Но при овоме препоручујем да се по телефону и телеграфу шаљу важнији и хитнији извјештаји и наредбе, мањи пак важни и при томе особито дугачки извјештаји, наредбе и упутства треба да се шаљу по ордонансима, како се не би успоравао рад на одашиљању хитних наредба и извјештаја.

4.

При сукобу с противником веома је корисно појавити му се с бока, или још боље из позадине, особито кад се то може извршити неопажено од њега. Ово вриједи једнако, па ма које снаге био противник. Зато се треба увијек старати да се противник забави с фронта, па утолико да му се удари с бока или позадине.

Одељења која врше овакве обиласке треба да се крећу што прикривеније.

5.

Морал противничке нам војске такав је да она није кадра издржати наш ударац прса у прса. - Кад бисмо ми у нападима отварали ватру са великих даљина, наступали малим скоковима, дуго се задржавали на стрељачким положајима, обасипали његове положаје великом ватром учинили бисмо баш оно чему он тежи тј. да останемо дуго под његовом ватром и да од ње претрпимо више губитке. Зато препоручујем да се наступа на противника енергично, да се отвара ватра са невеликих даљина, да се не стоји дуго на стрељачким положајима и да се хита час прије у јуриш. Ако будемо овако дејствовали противник неће моћи издржати ни један наш ударац. У одбрани пак треба напуштити противника да се промакне на даљину сигурног поготка, па онда на њега пуцати али добро нишанитии најпослије га дочекати енергичним против - јуришем. - Сломљеног непријатеља гонити и ватром и гоњењем јер се само тако постиже потпуна корист из једне побједе. У гоњењу треба бити неуморан; но при овоме не треба заборавити да је велики дио противничких војника не само наклоњен, него једва чека да се преда. Зато препоручујем да се робови ни под који начин не убијају него људски примају, јер је за нас добро имати доста робова, не само ради гласа у свијету него и ради разних служби у нашој позадини.

Што се тиче паљбе напоменућу да је паљба са великих даљина, као и ноћу, штетна не само с тога што се баца у ваздух много муниције, него још више и с тога што таква паљба куражи противника, а особито кад је при томе још и неуредна и нетачна што обично и бива.

6.

При пролажењу шумовитих мјеста од стране извидница као и трупа за вријеме борбе, треба да се крећу ријетким ланцима а иза њега групицама у виду резерве. У случају сукоба с противником у шуми треба га одмах прсимице нападати, а никако се упуштати с њим у препуцавању. Чим противник окрене леђа треба га по сваки начин узастопце гонити док се ишћера из шуме, па гађати тек онда кад изађе на чистину. У шуми поједини команданти па и четни командири тешко могу управљати подручним им јединицама, те зато се тражи да сваки војник по својој личној иницијативи дејствује, а цијела се та иницијатива састоји у томе да се противнику, такорећи, појаше на плећи па тако да се ћера из шуме. Шуме су врло подесне за уређење засједа, те се зато треба с једне стране од њих чувати а с друге пак с њима се користити, тј. постављати их згодним приликама противнику.

7.

Противник ће се, сигурно, ради извиђања често користити аеропланима, из којих ће може бити погдјекад бацити и по гдје коју бомбу, но треба знати да ове бомбе које се бацају из аероплана обично не чине никакву штету. Од свију бомби које је противник бацао из аероплана по нашим трупама на Ловћену и Његушима није било никакве штете.

Да би се противнику отежало извиђање из аероплана, треба да се трупе, разумије се ако нијесу ступиле у борбу, склоне у шуме или шумарке и тако укривене остану док он размине.

Кад се аероплан приближи на дохват пушчане паљбе треба га гађати из пушака, али не никако јединачном, него обавезно плотунском паљбом, и то само од стране добрих стријелаца. Зато нека сваки четни командир одреди у својој чети по 10 - 15 добрих стријелаца, који ће плутонском паљбом, а под његовом командом гађати аероплане кад би се појавили. При томе треба нишанити на "лет" - испред средине предњег дијела аероплана, а не никако у крила или задњи дио. И митраљеска, добро управљена, паљба опасна је за аероплан, те зато нека их командири митраљеских одјељења гађу са по неколико фишека.

8.

Имао сам прилике чути да војници рачунају да противничка коњица може бити опасна.
Дужност ми је напоменути да је коњица за добру пјешадију нула и да 100 ваљаних пјешака могу вазда дочекати и рашћерати 300 коњаника и у равнини а камоли у оваквом земљишту гдје коњица једва прелази и путовима. У случају појаве противничке коњице не треба се усплахиривати, него одмах заузети најзгоднији став за паљбу пропустити је на 1000 - 1200 корака па отворити по њој добру плутонску паљбу. И један плотун доста је да наћера коњицу да окрене плећи. Више треба гађати коње него коњанике.

Најопасније што је за пјешадију, то је да коњици обрне плећи. Ако то учини, пјешадија треба да зна да је учинила највећу погрешку коју је могла учинити.

                                                                    Командант Санџ. војске,

                                                          дивизијар сердар, Ј. Вукотић, с.р."

Операције Црногорске војске у Првом светском рату - Војноисторијски институт ЈНА - Београд 1954. Стр. 165 - 168